Tuđman - nekad i sad

Oni su svo­jim no­kti­ma, za­mi­sli­te, svo­jim no­kti­ma na zi­du ke­re­sti­na­čkih će­li­ja ispi­sa­li “Ži­vje­la so­vjet­ska Hr­vat­ska”!, po­viš­enim je, iskre­no uzbu­đe­nim i po­no­snim gla­som go­vo­rio dr. Fra­njo Tu­đman je­dnoga sun­ča­nog pro­lje­tnog ju­tra sre­di­nom ožuj­ka 1989. go­di­ne. Tu­đman, on­dašnji Star­tov i Mla­di­nin fo­to­graf Du­brav­ko So­rić i ja sje­di­li smo u ve­li­koj dne­vnoj so­bi u ku­ći Tu­đma­no­vih u Na­zo­ro­voj uli­ci. Mi­slim da smo pi­li viski, ko­ji je Tu­đman uvi­jek vo­lio, i sok od ba­zge što nam ga je go­spo­đa An­ki­ca Tu­đman po­no­sno po­nu­di­la kao pro­i­zvod iz njezi­na vr­ta.

Političke kontradikcije
Fra­njo Tu­đman, ko­ji on­da još ni­je ni for­mal­no osno­vao Hr­vat­sku de­mo­krat­sku za­je­dni­cu, u to je vri­je­me još bio uvje­re­ni lje­vi­čar. Go­vo­re­ći o su­dbi­ni hr­vat­skih ko­mu­ni­sta ko­ji su 1941. go­di­ne bi­li za­to­če­ni u Ke­re­stin­cu, ­gdje su po­bi­je­ni, Tu­đman je že­lo ilu­stri­ra­ti ka­ko su se ko­mu­ni­zam i sna­žni hr­vat­ski na­co­nal­ni osje­ćaj i pri­je po­la sto­lje­ća per­fek­tno po­du­da­ra­li. Dok sam ga gle­dao ka­ko go­vo­ri, za­pra­vo re­ci­ti­ra ”Ži­vje­la so­vjet­ska Hr­vat­ska!”, ra­zmiš­ljao sam ­gdje se to za­pra­vo na­la­zim.

­Očekivao sam, na­i­me, da će Tu­đman, ko­jem su me po­sla­li ure­dni­ci lju­bljan­ske Mla­di­ne, u ono vri­je­me je­di­nog au­ten­ti­čnog i utje­caj­nog ju­go­sla­ven­skog opor­be­nog li­sta, go­vo­ri­ti kao že­sto­ki an­ti­ko­mu­nist.

Uo­sta­lom, što dru­go da oče­kujete od ko­mu­ni­sti­čkog di­si­den­ta i bivšega po­li­ti­čkog za­tvo­re­ni­ka u da­ne ka­da se u ci­je­loj isto­čnoj Eu­ro­pi ko­mu­ni­zam po­čeo rušiti. Umje­sto an­ti­ko­mu­ni­sti­čkoga go­vo­ra su­o­čio sam se s apo­lo­gi­jom hr­vat­skim ko­mu­ni­sti­ma iz če­tr­de­se­tih go­di­na 20. sto­lje­ća.

Bi­la je to, me­đu­tim, sa­mo je­dna od ti­pi­čnih Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja, ka­ra­kte­ri­sti­čnih za ci­je­lu nje­go­vu dr­ža­vni­čku ka­ri­je­ru.

Fra­njo Tu­đman, ko­ji bi, da je živ, za tri da­na navršio 86 go­di­na, bio je čo­vjek ko­ji je po­li­ti­ku gra­dio na vi­zi­ja­ma od ko­jih je s vre­me­nom mo­rao odu­sta­ti ili pak na vi­zi­ja­ma što ih je vri­je­me bru­tal­no pre­ga­zi­lo. Tu­đma­no­vo mje­sto u hr­vat­skoj po­vi­je­sti ni­je upi­tno: on ­jest osni­vač mo­der­ne hr­vat­ske dr­ža­ve i ra­tni po­bje­dnik. Me­đu­tim, Tu­đma­no­va po­li­ti­čka ­ostavšti­na, kao i nje­gov oso­bni ­stil vla­da­nja ne mo­gu ni u je­dnoj obje­kti­vnoj va­lo­ri­za­ci­ji za­slu­ži­ti ni­je­dan kom­pli­ment mi­mo te dvi­je va­žne, ali ne­do­volj­ne či­nje­ni­ce.

Loš političar i državnik
Tu­đman, kao osni­vač dr­ža­ve i ra­tni po­bje­dnik, uči­nio je i izni­mno mno­go da se ova dr­ža­va kom­pro­mi­ti­ra, da se u ­njoj iza­zo­ve po­tpu­ni ka­os i du­gi osje­ćaj be­zna­đa i fru­stra­ci­je te da se bi­tno uspo­ri ­njezin me­đu­na­ro­dni ra­zvoj. Tu­đma­no­ve kon­tra­di­kci­je, da­kle, gla­vne ide­je ko­je je on svo­je­do­bno bio za­go­va­rao, a od ko­jih je sam mo­rao odu­sta­ti ili ga je jednostavno vri­je­me de­man­ti­ra­lo, zor­no po­ka­zu­ju zašto je Tu­đman bio loš po­li­ti­čar i još lošiji dr­ža­vnik.

Fra­nju Tu­đma­na upo­znao sam potkra­j zi­me ili po­če­tkom pro­lje­ća 1989. go­di­ne, ka­da su se u Za­gre­bu po­če­le osni­va­ti ne­ko­mu­ni­sti­čke po­li­ti­čke stran­ke. Bio sam me­đu 25 ute­me­lji­te­lja ­HSLS-a, pr­ve ne­ko­mu­ni­sti­čke hr­vat­ske stran­ke u či­jim se kru­go­vi­ma, na­ra­vno, mno­go go­vo­ri­lo i o ini­ci­ja­ti­vi dr. Fra­nje Tu­đma­na, po­vje­sni­ča­ra, Ti­to­va ge­ne­ra­la i je­dnog od na­ji­sta­knu­ti­jih pro­ta­go­ni­sta hr­vat­skog pro­lje­ća, ko­ji, me­đu­tim, ni­ka­da ni­je di­je­lio po­li­ti­čke ide­a­le s dru­gim gla­vnim akte­ri­ma ma­so­vnog po­kre­ta 1971. go­di­ne, bi­lo da se ra­di­lo o stu­dent­skim vo­đa­ma ili o šefo­vi­ma hr­vat­ske ko­mu­ni­sti­čke par­ti­je.

Nesiguran u nastupu
Lju­bljan­ski opo­zi­cij­ski tje­dnik Mla­di­na bio je, pri­ro­dno, za­in­te­re­si­ran za sve no­ve obli­ke po­li­ti­čkog dje­lo­va­nja u on­daš­njim ju­go­sla­ven­skim re­pu­bli­ka­ma. Pu­no je za­ni­mlji­vi­je da je za ­istu te­mu in­te­res po­čeo po­ka­zi­va­ti i za­gre­ba­čki dvo­tje­dnik ­Start (koji se uga­sio 1991.; po­če­tkom osam­de­se­tih pro­da­vao se u više od 200 ti­su­ća pri­mje­ra­ka), pa sam ta­ko ne­gdje u tra­vnju 1989. u Star­tu obja­vio te­mu pod na­slo­vom “Sve hr­vat­ske stran­ke”. Bi­lo je to u vri­je­me ka­da ni­je­dna od tih “stra­na­ka” još ni­je bi­la slu­žbe­no re­gi­stri­ra­na i ka­da još ni­je bi­la do­ne­se­na odlu­ka o izbo­ri­ma u Hr­vat­skoj. Unu­tar te te­me obja­vlje­na je i Tu­đma­no­va fo­to­gra­fi­ja. Bi­la je to pr­va nje­go­va fo­to­gra­fi­ja ti­ska­na u po­zi­ti­vnom kon­tek­stu u ne­kim “slu­žbe­nim” hr­vat­skim no­vi­na­ma.

Ka­ko sam, da­kle, in­ten­zi­vno pi­sao o na­stan­ku ne­ko­mu­ni­sti­čke po­li­ti­čke sce­ne u Hr­vat­skoj, ne­ko­li­ko sam pu­ta bio po­sje­tio dr. Tu­đma­na u nje­go­voj ku­ći na Tuškan­cu.

Tu­đman je u ono vri­je­me bio ja­ko, ja­ko ne­si­gu­ran u ­nastupu (jednom ga je pri­li­kom nje­go­va su­pru­ga mo­ra­la na­go­vo­ri­ti da odjene odi­je­lo za fo­to­gra­fi­ra­nje; on je mi­slio da je u re­du da se sli­ka u pu­lo­ve­ru i tre­nir­ki), ali vr­lo čvr­st u sta­vo­vi­ma. Od sa­mog je po­če­tka bio uvje­ren da će baš on po­bi­je­di­ti na pr­vim hr­vat­skim izbo­ri­ma te je, što je izni­mno za­ni­mlji­vo, ra­ču­nao na sna­žnu po­tpo­ru vr­lo mla­dih lju­di. ”Vi­di­te, ovi Di­na­mo­vi i Haj­du­ko­vi na­vi­ja­či, oni su sna­ga ko­ja će me do­ve­sti na ­vlast. Oni su sna­ga ko­ja no­si po­li­ti­čke pro­mje­ne”, ispri­čao mi je Tu­đman ti­je­kom je­dnog od mo­jih po­sje­ta Na­zo­ro­voj.

Komunistički korijeni
I do­i­sta, ma­nje od go­di­nu da­na poslije Tu­đma­no­vi su do­la­sci na Di­na­mov sta­di­on bi­li po­zdra­vlje­ni gro­mo­gla­snim skan­di­ra­njem. Vje­ro­ja­tno je i za­to Tu­đma­na potkra­j de­ve­de­stih uža­sno bo­lje­lo ka­da su ga Bad ­Blue ­Boysi ismi­ja­va­li za­to što je na­re­dio da se Di­na­mo zo­ve Cro­a­tia. Po­vre­me­ni po­sje­ti Tu­đma­no­voj ku­ći po­mo­gli su mi da osje­tim dio atmo­sfe­re u vri­je­me stva­ra­nja pr­vog HDZ-a ko­ji je na­sta­jao kao lje­vi­čar­ska na­ci­o­­na­li­sti­čka stran­ka.

Na­i­me, kod Tu­đma­na sam ­znao vi­đa­ti Vla­di­mi­ra Še­ksa, Da­li­bo­ra Bro­zo­vi­ća i Jo­si­pa Ma­no­li­ća, tro­ji­cu lju­di s per­fek­tnim ko­mu­ni­sti­čkim back­gro­un­dom, ko­ji su se u odre­đe­nim tre­nu­ci­ma svo­jih ja­vnih ka­ri­je­ra bi­li su­ko­bi­li sa su­sta­vom. Do­da­mo li nji­ma tro­ji­ci i Stjepana Me­si­ća, ko­ji im se poslije pri­dru­žio, ali ko­ji je već 1990. go­di­ne za­u­zi­mao je­dnu od vo­de­ćih ulo­ga u HDZ-u te je bio pr­vi pred­sje­dnik HDZ-ove vla­de, ja­sno je da je Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­je­dni­ca ima­la sna­žne, du­bo­ko ugra­đe­ne ko­mu­ni­sti­čke ko­ri­je­ne ko­jih se ni­ka­da ni­je uspje­la ri­ješiti, čak ni u ra­zdo­blji­ma dok su po­je­di­ni nje­zini čel­ni­ci ko­ri­sti­li izra­zi­to pro­tu­ko­mu­ni­sti­čku re­to­ri­ku.

To je, na­ra­vno, naj­više vri­je­di­lo za sa­mog Tu­đma­na ko­ji je, ka­da je i mo­rao go­vo­ri­ti o de­mo­kra­ci­ji, o njoj go­vo­rio je­zi­kom i sti­lom ko­mu­ni­sti­čkog apa­rat­či­ka. Tu­đman, či­ni mi se, ni­ka­da ni­je ra­zu­mio osno­vne de­mo­krat­ske pro­ce­du­re; on je uvi­jek že­lio pod sva­ku ci­je­nu po­sti­ći ­svoj ­cilj, bi­lo da je ri­ječ o vi­so­koj po­li­ti­ci, no­go­me­tu ili ure­đi­va­nju no­vi­na, te je, na­kon što je po­stao pred­sje­dnik, že­lio kon­tro­li­ra­ti baš sva­ki se­gment dr­ža­ve i društva.

Tu­đma­no­ve kon­tra­di­kci­je, ko­je s da­naš­njeg mo­trišta naj­zor­ni­je obi­lje­ža­va­ju nje­go­vu po­li­ti­čku i dr­ža­vni­čku ka­ri­je­ru, mo­gu se po­di­je­li­ti u ne­ko­li­ko pre­su­dnih po­gla­vlja. U ne­kim su slu­ča­je­vi­ma te kon­tra­di­kci­je, ta svo­je­vr­sna sal­ta mor­ta­la, do­la­zi­le na vi­dje­lo pod utje­ca­jem vre­me­na, a u ne­kim se dru­gim slu­ča­je­vi­ma sam Tu­đman dra­sti­čno mi­je­njao.

Je­dna od naj­va­žni­jih, tra­gi­čnih Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja ti­če se Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Na­i­me, po­sve je be­smi­sle­no i be­spri­zor­no ne­mo­ral­no tvr­di­ti da pred­sje­dnik Tu­đman ni­je ka­nio di­je­li­ti Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu.

Da­pa­če, Tu­đman je di­je­lio Bo­snu pu­no pri­je ne­go što je rat u BiH uo­pće bio po­čeo. Tu­đman je o po­dje­li Bo­sne otvo­re­no go­vo­rio i ­pred lju­di­ma ko­ji ni­su bi­li nje­go­vi su­ra­dni­ci. On tu, da­nas skan­da­lo­znu te­mu ni­je sma­trao ni­ma­lo spor­nom, ne­go, na­pro­tiv, po­vi­je­snom nu­žnošću.

Mala Bosna za Aliju
De­nis Ku­ljiš, on­dašnji gla­vni ure­dnik Glo­bu­sa, i ja bili smo, sku­pa s još dva­de­se­tak lju­di, na bo­ži­ćnoj ve­če­ri za no­vi­na­re pri­re­đe­noj na Pan­tov­ča­ku ne­gdje izme­đu 26. i 30. pro­sin­ca 1991. go­di­ne, da­kle za­dnjih da­na za­mra­če­nja i zra­čnih uzbu­na u Za­gre­bu. U je­dnom tre­nu­tku, na­kon što smo po­je­li, Tu­đman je izva­dio na­liv­pe­ro i na sal­ve­ti po­čeo cr­ta­ti bu­du­ći ­izgled Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.

Re­kao je do­slo­vno: ”­Ovaj dio, kod Ca­zin­ske kra­ji­ne, kao i za­pa­dna Her­ce­go­vi­na, pri­past će na­ma. Za sre­dnju Bo­snu i Po­sa­vi­nu još će­mo vi­dje­ti. Svi di­je­lo­vi uz Dri­nu, kao i di­je­lo­vi Sa­ra­je­va, pri­past će Sr­bi­ma. A Ali­ji će osta­ti ma­la ze­mlji­ca Bo­sna, tro­kut izme­đu Ze­ni­ce, Tu­zle i Sa­ra­je­va”.

Tri go­di­ne poslije dr. Tu­đman tu je istu kar­tu, ­opet na sal­ve­ti, na­cr­tao bri­tan­skom po­li­ti­ča­ru ­Paddyju ­Ashdownu, ko­ji je sal­ve­tu dao lon­don­skom Ti­me­su, pa je od obja­vlji­va­nja tog tek­sta u Ti­me­su Tu­đma­no­va sal­ve­ta po­sta­la si­no­nim za po­dje­lu Bo­sne. Bran­ko Tu­đen, bivši ure­dnik Ve­čer­njeg li­sta i Sport­skih no­vo­sti, u svo­joj vr­lo za­ni­mlji­voj i po­u­čnoj me­mo­ar­skoj knji­zi opi­su­je ka­ko je Tu­đman još sre­di­nom 1991. go­di­ne pred­sta­vio kar­te po­di­je­lje­ne Bo­sne ta­li­jan­skom po­li­ti­ča­ru Bet­ti­nu ­Craxiju.

Dušan Bi­lan­džić, kao i svi dru­gi su­di­o­ni­ci hr­vat­sko-sr­pskih pre­go­vo­ra u Ka­ra­đor­đe­vu 1991. go­di­ne, vr­lo do­bro zna­ju da su Fra­njo Tu­đman i Slo­bo­dan Mi­loš­ević on­dje po­kušali do­go­vo­ri­ti po­dje­lu Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, o če­mu je Bi­lan­džić de­talj­no pi­sao u je­dnoj svo­joj knji­zi. Ne­ma, da­kle, ni­ka­kve su­mnje da je Fra­njo Tu­đman bio ide­o­log po­dje­le Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i da je za­pra­vo on, s hr­vat­ske stra­ne, na­jo­dgo­vor­ni­ji i za su­dbi­nu šesto­ri­ce vi­so­kih ci­vil­nih i voj­nih du­žno­sni­ka “Hr­vat­ske Re­pu­bli­ke Her­ceg-Bo­sne” ko­ji­ma se upra­vo su­di u Ha­a­gu.

Slu­čaj Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne na­jo­či­tiji je pri­mjer Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja s vr­eme­nom u ko­jem je ži­vio. Po­koj­ni je pred­sje­dnik sma­trao da mo­že obno­vi­ti Ba­no­vi­nu Hr­vat­sku te je po­či­nio ma­gnum cri­men svo­je po­li­ti­čke ka­ri­je­re, ­zbog ko­jeg i Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska i Hr­va­ti u Bo­sni i dan-da­nas ­ispašta­ju. Tu­đman je mi­slio, i na te­me­lju po­je­di­nih si­gna­la on­dašnje me­đu­na­ro­dne za­je­dni­ce, da se mo­že izvu­ći s po­dje­lom Bo­sne.

Da­nas, sed­amna­est go­di­na poslije, ja­sno je da me­đu­na­ro­dna za­je­dni­ca že­li odr­ža­ti Bo­snu pod sva­ku ci­je­nu te da je po­kušaj po­dje­le Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne sma­tra­la, i sa­d sma­tra, kraj­nje opa­snim zlo­dje­lom. Dru­ga Tu­đma­no­va bi­tna po­li­ti­čka kon­tra­di­kci­ja ti­če se odno­sa Hr­va­ta i Sr­ba na ci­je­lom pro­sto­ru bivše Ju­go­sla­vi­je.

Dogovor Hrvata i Srba
Tu­đman je če­sto go­vo­rio da se mir na po­dru­čju bivše ­SFRJ mo­že po­sti­ći je­di­no traj­nim do­go­vo­rom Hr­va­ta i Sr­ba. Ta­ko je opra­vda­vao svo­je be­zbroj­ne pre­go­vo­re s Mi­loševi­ćem, ta­ko je, u kraj­njoj li­ni­ji, ra­ci­o­na­li­zi­rao i svo­ju opse­si­ju prošire­njem hr­vat­skih gra­ni­ca na di­je­lo­ve Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.

Do­go­vor Hr­va­ta i Sr­ba u Tu­đma­no­voj je vi­zi­ji po­li­ti­ke tre­bao osi­gu­rati traj­nu sta­bil­nost te spri­je­či­ti izbi­ja­nje bu­du­ćih ra­to­va. U da­naš­njim se po­li­ti­čkim okol­no­sti­ma ta­kva kon­ce­pci­ja po­ka­zu­je be­zna­dno za­sta­rje­lom. U do­ba ka­da Hr­vat­ska ula­zi u NA­TO i Eu­rop­sku Uni­ju, do­go­vor Hr­va­ta i Sr­ba više nije ni­ka­kav bi­tan ele­ment za sta­bil­nost na Bal­ka­nu.

Traj­na će se sta­bil­nost po­sti­ći tek ka­da sve dr­ža­ve bivše Ju­go­sla­vi­je bu­du čla­ni­ce eu­ro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja, pri če­mu nji­ho­vi bi­la­te­ral­ni odno­si ne­će ima­ti oso­bi­tu te­ži­nu.

Tu­đma­no­va te­za o stra­teškoj va­žno­sti do­go­vo­ra Hr­va­ta i Sr­ba, je­dan od naj­va­žni­jih po­stu­la­ta cje­lo­ku­pne nje­go­ve po­li­ti­ke, po­vi­je­sno je po­me­te­na samo ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je Tu­đma­no­ve smr­ti, što za­pra­vo go­vo­ri o za­strašuju­ćem ne­do­sta­tku po­li­ti­čke vi­zi­je kod pr­voga hr­vat­skog pred­sje­dni­ka. ­Isto vri­je­di i za Tu­đma­no­ve sta­vo­ve pre­ma Eu­rop­skoj Uni­ji i NA­TO-u.

To­čno je da je pred­sje­dnik Tu­đman, što se mo­že do­ka­za­ti ci­ti­ra­njem nje­go­vih go­vo­ra i in­ter­vjua iz tog vre­me­na, po­če­tkom de­ve­de­se­tih go­vo­rio o Hr­vat­skoj kao o čla­ni­ci Eu­rop­ske Uni­je i Sje­ver­no­a­tlant­skog sa­ve­za: Tu­đman ­jest po­sta­vio član­stvo u EU i NA­TO-u kao je­dan od stra­teških hr­vat­skih cil­lje­va. Me­đu­tim, već u dru­goj po­lo­vi­ci de­ve­de­se­tih Tu­đman je od tih ci­lje­va bio odu­stao. Eu­rop­ska Uni­ja po­sta­la je hr­vat­ski ne­pri­ja­telj pošto nam je, po­sli­je Olu­je, blo­ki­ra­la pri­stup PHA­RE pro­gra­mu.

Odno­si s EU iz go­di­ne u go­di­nu su se po­goršava­li, a to je po­gorš­anje do­sti­glo ver­bal­nu kul­mi­na­ci­ju u je­dnom Tu­đma­no­vu go­vo­ru po­la­zni­ci­ma voj­nog uči­lišta u Za­gre­bu, ka­da je pred­sje­dnik svo­jim ča­sni­ci­ma bi­je­sno po­ru­čio da nas “Eu­ro­pa i svi­jet sve že­le izve­sti ­pred Haaški sud”. Eu­rop­ska Uni­ja po­sta­la je pre­dmet in­te­re­sa hr­vat­ske dr­ža­vne po­li­ti­ke tek po­sli­je Tu­đma­no­ve smr­ti i tre­će­si­je­čanj­skih izbo­ra na ko­ji­ma su tri­jum­fi­ra­li Ivi­ca Ra­čan i Dra­žen Bu­diša.

Ka­da je ri­ječ o NA­TO-u, si­tu­a­ci­ja je bi­la još lošija.

­Osim što za­ma­lo da nije iza­zvao oru­ža­ni su­kob s NA­TO-om, u po­vo­du spo­ra oko je­dnog po­gra­ni­čnog ­check po­in­ta izme­đu Hr­vat­ske i Bo­sne, pred­sje­dnik Tu­đman bio je veoma ske­pti­čan pre­ma ame­ri­čkom bom­bar­di­ra­nju Mi­loševi­će­ve Sr­bi­je. Tu­đman, pr­vo, ni­je bio odlu­čio ho­će li uo­pće odo­bri­ti pre­let ame­ri­čkih zra­ko­plo­va ko­ji su 1999. go­di­ne bom­bar­di­ra­li Sr­bi­ju­ kroz hr­vat­ski zra­čni pro­stor.

Zgražanje diplomata
Tu je odlu­ku na ­kra­ju na­vo­dno do­nio on­dašnji mi­ni­star vanj­skih po­slo­va dr. Ma­te Gra­nić, i to dok je Tu­đman spa­vao. Ia­ko ja­vnost od Gra­ni­ća ni­ka­da ni­je oče­ki­va­la ta­kvu ra­zi­nu sa­mo­in­ci­ja­ti­ve, da ne ka­že­mo hra­bro­sti, ame­ri­čki ve­le­po­sla­nik u Hr­vat­skoj, poslije i Sr­bi­ji), ­Bill ­Montgomery po­tvr­dio mi je tu Gra­ni­će­vu in­for­ma­ci­ju.

Dru­go, Tu­đman je u vri­je­me ame­ri­čkih na­pa­da na Sr­bi­ju sa­zvao di­plo­mat­ski ­zbor u Za­gre­bu da bi ve­le­po­sla­ni­ci­ma rekao ka­ko Hr­vat­ska pre­dla­že po­dje­lu Ko­so­va na ru­sku i ame­ri­čku in­te­re­snu zo­nu. Ta­kav pri­je­dlog, ­osim što je iza­zvao zgra­ža­nje kod ­svih za­pa­dnih di­plo­ma­ta, bio je po­tpu­no su­pro­tan ame­ri­čkim na­mje­ra­ma i na­mje­ra­ma NA­TO-a pre­ma Ko­so­vu.

Dr. Tu­đman je da­kle u ma­nje od de­set go­di­na evo­lu­i­rao od za­go­vor­ni­ka ula­ska Hr­vat­ske u NA­TO i EU do otvo­re­nog pro­ti­vni­ka NA­TO-ove po­li­ti­ke. Idu­ća du­bo­ka Tu­đma­no­va kon­tra­di­kci­ja, ko­ja mu je na­ni­je­la be­zbroj ne­u­go­dno­sti, ti­ca­la se nje­go­va odno­sa pre­ma me­di­ji­ma. Tu­đman je ui­sti­nu vje­ro­vao da ­onaj tko kon­tro­li­ra me­di­je (a bio je si­gu­ran da iza me­di­ja uvi­jek sto­ji ne­ka mo­ćna po­li­ti­čka ili go­spo­dar­ska or­ga­ni­za­ci­ja) kon­tro­li­ra i cje­lo­ku­pnu po­li­ti­čku sce­nu.

Nadziranje medija
Sto­ga je oso­bno nad­zi­rao dva u de­ve­de­se­tim go­di­na­ma naj­sna­žni­ja me­di­ja u Hr­vat­skoj: Hr­vat­sku te­le­vi­zi­ju i Ve­čer­nji ­list (o če­mu de­talj­no svje­do­či Bran­ko Tu­đen). Tu­đman je bio to­li­ki fa­na­tik gle­da­nja te­le­vi­zi­je da je po­če­tkom de­ve­de­se­tih re­do­vi­to pre­ki­dao čak i dr­ža­vni­čke ve­če­re ka­ko bi svi sku­pa po­gle­da­li Dne­vnik.

Za­ni­ma­li su ga naj­ne­vje­ro­ja­tni­ji de­ta­lji o no­vi­na­ma.

Ka­da sam ga po­sje­tio u Ban­skim ­dvorima (gdje je ­imao ­ured pri­je bom­bar­di­ra­nja te zgra­de), ne­gdje u ko­lo­vo­zu 1991. go­di­ne, je­dno od pr­vih pi­ta­nja ko­je mi je po­sta­vio ti­ca­lo se na­cio­nal­nog i po­li­ti­čkog sta­tu­sa ure­dni­ka i izda­va­ča Glo­bu­sa, li­sta ko­ji je upra­vo stjecao na­ci­o­nal­nu po­pu­lar­nost na kon­stan­tnom pi­sa­nju pro­tiv Tu­đma­na: ”­Otkud su taj Pa­vić i Ku­ljiš?”, pi­tao je pred­sje­dnik. “Što su oni po na­ci­o­nal­no­sti, je­su li bi­li u Par­ti­ji?”

Tu­đma­no­va ne­ga­ti­vna fa­sci­na­ci­ja Glo­bu­som do­ži­vje­la je vr­hu­nac u pro­sin­cu 1992. go­di­ne.

Dr­ža­vni je pro­to­kol, na če­lu s Ve­snom Ška­re Ožbolt, ta­da mla­dom Tu­đma­no­vom gla­sno­go­vor­ni­com, i Va­njom Mo­rić, gla­sno­go­vor­ni­com MVP-a i su­pru­gom Mi­ro­sla­va Tu­đma­na, or­ga­ni­zi­rao po­sjet gru­pe hr­vat­skih i stra­nih no­vi­na­ra Du­bro­vni­ku. Nas pe­de­se­tak sje­lo je u pr­vi avi­on ko­ji je sle­tio na du­bro­va­čki ae­ro­drom po­sli­je dje­lo­mi­čne oku­pa­ci­je tog po­dru­čja.

Idu­ća su nas dva da­na vo­zi­li po spa­lje­nim Ko­na­vli­ma i po unište­nom du­bro­va­čkom pri­mo­rju, po­ka­zi­va­li su nam ošte­će­ne kro­vo­ve na Stra­du­nu, cr­te za­dnje obra­ne gra­da na Sr­đu i sve mo­gu­će tra­go­ve sr­pskog na­si­lja, što je osta­vi­lo efe­ktan pro­pa­gan­dni do­jam čak i na tvr­de pro­fe­si­o­nal­ce iz New ­York Ti­me­sa. Tro­dne­vni po­sjet du­bro­va­čkom po­dru­čju ­završio je pe­tna­esto­sa­tnom vo­žnjom do Za­gre­ba i ko­kte­lom što ga je pred­sje­dnik pri­re­dio na Pan­tov­ča­ku.

U je­dnom sam tre­nu­tku pi­tao Ve­snu Ška­re ­Ožbolt mo­že li Tu­đma­na za­mo­li­ti za in­ter­vju za Glo­bus. Ška­re ­Ožbolt je re­kla da ga pi­tam sam i da će vje­ro­ja­tno pri­sta­ti jer je ja­ko do­bro ra­spo­lo­žen. Prišao sam mu i ulju­dno pi­tao za in­ter­vju. Tu­đman je, još do­bro ra­spo­lo­žen, re­kao da će me­ni vr­lo ra­do da­ti in­ter­vju, ali za bi­lo ko­ji dru­gi ­list ­osim Glo­bu­sa.

Pi­tao sam zašto ne že­li Glo­bus.

Tu­đman je odgo­vo­rio da je Glo­bus pro­tu­hr­vat­ski ­list u ko­jem hr­vat­ski pred­sje­dnik ne­ma što tra­ži­ti. Po­di­gao sam ­glas i po­čeo ­objašnja­va­ti da Glo­bus ni­je pro­tu­hr­vat­ski ­list, na što je Tu­đman izgu­bio živ­ce i po­kušao me uda­ri­ti. Ve­sna Ška­re ­Ožbolt fi­zi­čki ga je spri­je­či­la. Sve se to događalo ­pred više de­se­ta­ka no­vi­na­ra, što si­gur­no ni­je po­mo­glo Tu­đma­no­vu ugle­du u me­di­ji­ma. No po­koj­ni je pred­sje­dnik, ne zna­ju­ći što da čini s me­di­ji­ma, iza­zi­vao i zna­tno go­re ek­sce­se.

S Englezom o Feralu
Ta­ko je, pri­mje­ri­ce, u ra­nu je­sen 1997. go­di­ne, ka­da ga je u Za­gre­bu po­sje­tio vi­so­koran­gi­ra­ni britan­ski dr­ža­vni du­žno­snik, Tu­đman dao da se u so­bu ­gdje su ra­zgo­va­ra­li do­ne­se dva­de­setak bro­je­va Fe­ral Tri­bu­nea. Po­sla­gao ih je na sto­lu i po­viš­enim gla­som pi­tao en­gle­skog mi­ni­stra: ”Vi­di­te što ovi lju­di ra­de? Je li ta­kvo što uo­pće dopušteno u vašoj ze­mlji?”.

En­gle­ski je mi­ni­star bio du­bo­ko zgro­žen. Ne Fe­ra­lo­vim na­slo­vni­ca­ma, ne­go Tu­đma­no­vim po­i­ma­njem slo­bo­de me­di­ja. Na ­po­slje­tku, Ma­te Gra­nić, ali i ne­ki dru­gi čla­no­vi vla­de Zla­tka Ma­teše, bi­li su mi rekli da im je Fra­njo Tu­đman oso­bno na­re­dio da me tu­že ­zbog tek­sta “Hr­vat­ska je vla­da ko­rum­pi­ra­na i pod utje­ca­jem or­ga­ni­zi­ra­nog kri­mi­na­la” ko­ji je izašao u Glo­bu­su u li­sto­pa­du 1997. go­di­ne.

Hr­vat­ska je vla­da taj pro­ces izgu­bi­la.

Fra­njo Tu­đman potkraj osam­de­se­tih i po­če­tkom de­ve­de­se­tih bo­rio se za slo­bo­du ti­ska i go­vo­ra jer je nje­mu u ono vri­je­me, kao i de­se­tlje­ći­ma prije, ta slo­bo­da ui­sti­nu bi­la uskra­će­na. No čim je došao na ­vlast, a oso­bi­to u za­dnjim go­di­na­ma ži­vo­ta, Tu­đman je po­stao za­kle­ti pro­ti­vnik bi­lo ka­kve slo­bo­de ti­ska, ­zbog če­ga je, uo­sta­lom, i na­re­dio Ivi­ću Pašali­ću da pod egi­dom je­dne stra­ne tvrtke 1998. go­di­ne ku­pi Ve­čer­nji ­list.

Fra­njo Tu­đman bio je kraj­nje kon­tra­di­kto­ran i u pro­cje­na­ma po­je­di­nih va­žnih po­li­ti­čkih akte­ra. Ja­vno­sti je već po­zna­ta nje­go­va fa­sci­nan­ci­ja Slo­bo­da­nom Mi­loševi­ćem, po­li­ti­ča­rom s ko­jim se naj­češće su­sre­tao i s ko­jim je naj­više pre­go­va­rao.

Preobrazba
Me­ne je oso­bno zaprepastilo Tu­đma­no­vo po­vje­re­nje u ge­ne­ra­la Velj­ka Ka­di­je­vi­ća, za­dnjeg ju­go­sla­ven­skog mi­ni­stra obra­ne, ko­ji bi bi­lo ­gdje mo­rao odgo­va­ra­ti za ra­tne zlo­či­ne.

Na­kon što sam ga in­ter­vju­i­rao u lje­to 1991. go­di­ne, u vri­je­me pa­da Hr­vat­ske Ko­staj­ni­ce i za­ro­blja­va­nja njezi­nih bra­ni­te­lja ko­ji su odve­de­ni u lo­gor na Ma­nja­či, ­pokraj Ba­nja Lu­ke, Tu­đman mi je, re­kavši da uga­sim ka­se­to­fon, s pu­no uvje­re­nja po­čeo ­objašnja­va­ti ka­ko se on sve do­go­vo­rio s Ka­di­je­vi­ćem, ka­ko je Ko­staj­ni­ca sa­mo je­dan ma­lo ve­ći in­ci­dent i da sa­svim si­gur­no ne­će do­ći do opse­žni­jih su­ko­ba s JNA.

Mje­sec i pol da­na poslije avi­on Ka­di­je­vi­će­ve JNA ra­ke­ti­rao je Tu­đma­nov ­ured u Ban­skim dvo­ri­ma, a ofen­zi­va na Vu­ko­var bi­la je u pu­nom za­ma­hu. ­Osim ­ovih po­li­ti­čkih kon­tra­di­kci­ja, Tu­đman je u de­ve­de­se­tim go­di­na­ma do­ži­vio i oso­bnu re­gi­o­nal­nu pre­o­bra­zbu.

Fra­njo Tu­đman ušao je, da­kle, u vi­so­ku po­li­ti­ku kao uvje­re­ni lje­vi­čar, s ja­kim ko­mu­ni­sti­čkim ko­ri­je­ni­ma. Nje­gov sin dr. Mi­ro­slav Tu­đman bio je ta­ko­đer lje­vi­čar: sku­pa s An­tu­nom Vu­ji­ćem osno­vao je po­če­tkom de­ve­de­se­tih je­dnu so­ci­jal­de­mo­krat­sku stran­ku, ko­ja se poslije pri­dru­ži­la SDP-u.

Potkraj ži­vo­ta dr. Tu­đman odlu­čio je za­mo­li­ti za sa­kra­ment vjen­ča­nja.

Nje­go­vo cr­kve­no vjen­ča­nje, a vjen­čao ga je sam kar­di­nal Fra­njo Ku­ha­rić ­(koji je svo­je­do­bno bio že­sto­ki kri­ti­čar Tu­đma­no­ve bo­san­ske po­li­ti­ke), pos­vje­do­či­lo je o nje­go­voj svje­to­na­zor­skoj pre­o­bra­zbi. Za­ni­mlji­vo je da se Tu­đman ti­je­kom go­di­na ni­je mi­je­njao ka­da je ri­ječ o nje­go­vu odno­su pre­ma Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu te da su Tu­đma­no­vi sta­vo­vi pre­ma Ti­tu mo­žda je­di­ni dio nje­go­va po­li­ti­čkog svje­to­na­zo­ra ko­ji je izdr­žao ­test vre­me­na.

Ia­ko se i sam ba­vio istra­ži­va­nji­ma o Ble­i­bur­gu, pa je, da­kle, mo­rao zna­ti da je Ti­to bio ­kriv za Ble­i­burg, Tu­đman je izni­mno pošto­vao Ti­ta kao dr­ža­vni­ka.

Održao Titov kult
Tu­đman je ­odbio više po­kušaja da se za­gre­ba­čkom Tr­gu maršala Ti­ta pro­mi­je­ni ime. Na­su­prot to­me, če­sto je go­vo­rio i o Ti­to­voj važnosti za hr­vat­sku po­li­ti­ku i o Ti­to­voj važnosti u svi­je­tu.

Bio je je­dan od za­go­vor­ni­ka te­ze da je Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska do­bi­la me­đu­na­ro­dno pri­zna­nje na te­me­lju Usta­va ­SFRJ iz 1974. go­di­ne, ko­ji je ju­go­sla­ven­ske re­pu­bli­ke de­fi­ni­rao kao dr­ža­ve i ko­ji ni­je mo­gao bi­ti do­ne­sen bez ja­snih Ti­to­vih upu­ta i bez Ti­to­va bla­go­slo­va ­završnog tek­sta.

Tu­đma­nov ­odnos pre­ma Ti­tu vr­lo je vje­ro­ja­tno uvje­to­van i Tu­đma­no­vim oso­bnim ­iskustvima (Tu­đman je ­ipak u za­tvo­ru ­imao bar nešto bo­lji tre­tman od dru­gih pro­go­nje­nih po­li­ti­ča­ra iz hr­vat­skog pro­lje­ća), za­je­dni­čkim re­gi­o­nal­nim pod­ri­jetlom, ali se pri­je sve­ga te­me­ljio na Ti­to­vim po­sti­gnu­ći­ma.

Ti­to je bio au­to­ri­tet ko­ji je kon­tro­li­rao ci­je­lu Ju­go­sla­vi­ju i ko­ji je ste­kao ne­spor­ni me­đu­na­ro­dni ­ugled. Tu­đman je že­lio ima­ti Ti­tov au­to­ri­tet. No Tu­đman je ­umro u vri­je­me ka­da ga Hr­vat­ska više ni­je že­lje­la i ka­da ga je me­đu­­na­ro­dna za­je­dni­ca otvo­re­no pre­zi­ra­la.

Na Tu­đma­nov spro­vod ni­je došao nije­dan svjet­ski dr­ža­vnik,­ osim tur­skog pred­sje­dni­ka Su­lej­ma­na De­mi­re­la. Ne­ko­li­ko da­na pri­je spro­vo­da Pan­tov­čak i Ze­len­gaj bi­li su za­kr­če­ni sto­ti­na­ma ti­su­ća lju­di ko­ji su se pe­nja­li pre­ma Pred­sje­dni­čkim dvo­ri­ma ka­ko bi iska­za­li po­slje­dnju po­čast pr­vom pred­sje­dni­ku Re­pu­bli­ke.

Me­đu­tim, sa­mo dva­de­se­tak da­na poslije oni oči­to ni­su izašli na izbo­re ili su gla­so­va­li za ne­ku dru­gu, a ne za Tu­đma­no­vu stran­ku: na izbo­ri­ma za Hr­vat­ski sa­bor 3. si­je­čnja 2000. go­di­ne Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­je­dni­ca ostva­ri­la je naj­go­ri re­zul­tat u ­ovih osa­mna­est go­di­na otka­ko se u Hr­vat­skoj odr­ža­va­ju izbo­ri. Dva ili tri mje­se­ca poslije HDZ-ov se rej­ting spu­stio na ma­nje od pe­tna­est po­sto. Svi su go­vo­ri­li o kra­ju HDZ-a.

Tri i pol go­di­ne poslije HDZ i Ivo Sa­na­der uvjer­lji­vo su po­bi­je­di­li na izbo­ri­ma, i to na vr­lo izra­že­noj pro­tu­tu­đma­nov­skoj plat­for­mi. Da­našnji se HDZ po­no­vo vra­ća Tu­đma­nu, što ne bi tre­ba­lo pred­sta­vlja­ti oso­bi­to po­volj­nu pre­po­ru­ku za HDZ-ove šan­se na idućim izbo­ri­ma.

Dr. Fra­njo Tu­đman bio je dr­ža­vnik ko­jeg je vri­je­me pre­br­zo pre­ga­zi­lo i ko­ji je na­nio stra­ho­vi­tu šte­tu svo­joj ze­mlji, ka­ko po­grešnim ge­o­po­li­ti­čkim pro­cje­na­ma, ta­ko i po­tpu­nom an­ti­pa­ti­jom pre­ma de­mo­kra­ci­ji kao naj­va­žni­jem ele­men­tu po­li­ti­čke or­ga­ni­za­ci­je po­je­di­ne dr­ža­ve.

Ne zaslužuje rehabilitaciju
Na oso­bnoj ra­zi­ni Fra­njo Tu­đman bio je čo­vjek ko­ji je trošio svo­je vri­je­me na ra­spra­ve o to­me tko bi mo­gao ure­đi­va­ti odre­đe­ne no­vi­ne ili TV pro­gram, ko­ji je na­re­đi­vao ka­ko se mo­ra zva­ti no­go­me­tni ­klub i tko tre­ba igra­ti za no­go­me­tnu ili te­ni­sku re­pre­zen­ta­ci­ju i ko­ji u ­svim tim, za­pra­vo sa­svim tri­vi­jal­nim ra­spra­va­ma, ni­je po­ka­zi­vao oso­bi­tu to­le­ran­ci­ju.

Na­pro­tiv.

Dr. Tu­đman ni­je bio do­volj­no spo­so­ban za svo­je vri­je­me, oso­bi­to za ra­zdo­blje nakon 1992. go­di­ne ka­da je rat u Hr­vat­skoj de fa­cto već bio ­dobiven (što ­jest, po­na­vlja­mo, i nje­go­va ne­su­mnji­va ve­li­ka za­slu­ga) i ka­da nas je Tu­đman uvu­kao u tra­gi­čni rat u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Uto­li­ko više ču­de ten­den­ci­je u hr­vat­skoj ja­vno­sti da se Tu­đman re­ha­bi­li­ti­ra.

On to ne za­slu­žu­je.

Prije osam godina bili su prva i najmoćnija hrvatska obitelj; imali su desetak tvrtki čiji se promet mjerio milijunima eura, kontrolirali su Kaptol banku. Obitelj Tuđman danas je bez značajnijeg utjecaja na društvenoj sceni, a i njihovo poslovno carstvo svelo se na samo jednu aktivnu tvrtku, Domovina holding, i jedan ugostiteljski objekt, restoran Lady Šram.

Sve ostale tvrtke koje su osnovali i vodili članovi obitelji Tuđman zatvorene su tijekom proteklih godina. Djeluje još i humanitarna zaklada Za djecu Hrvatske, koju vodi nekadašnja prva dama Ankica Tuđman, ali i njezini su se prihodi drastično smanjili: krajem 90-ih zaklada je imala prihode od oko tri milijuna eura godišnje, a danas su tri puta manji i iznose oko milijun eura.

Obitelji je ostala i vila u Nazorvoj 59, u kojoj danas žive Ankica i Nevenka Tuđman, iako je u ostavinskom postupku ta imovina podijeljena na četiri jednaka dijela; dakle njezini suvlasnici su i sinovi Miroslav i Stjepan Tuđman. Krajem 90-ih najaktivnija u poslu bila je Nevenka Tuđman koja je uspješno poslovala preko tri tvrtke - Kornet, Netel i TNT Plus.

Kornet i Netel danas više ne posluju, a prihodi tvrtke TNT Plus sa 5 milijuna kuna godišnjih prihoda krajem 90-ih, prema posljednjim podacima iz 2004. godine, bili su prepolovljeni. Ta tvrtka u sudskom registru ima prijavljen temeljni kapital od sto tisuća kuna i prijavljena je na adresi u Nazorovoj 59.

U registru se navodi da se tvrtka bavi trgovinom motornih vozila te trgovinom na veliko i posredovanje u trgovini. Stjepan Tuđman, nekada vlasnik moćne tvrtke Domovina holding, danas vodi restoran Lady Šram u kojem ga se, doznajemo, može sresti u vrijeme ručka.

Tuđmanov unuk, Dejan Košutić, svojedobno suvlasnik Kaptol banke, danas radi kao glavni konzultant u tvrtki Kvadra savjetovanje. Magistrirao je poslovno upravljanje na Henley Management Collegeu. Dejan Košutić neko je vrijeme radio u Generali osiguranju i tvrtki Pectora, a u poslu se okušao i kao osnivač tvrtke Kvadra osiguranje.

Drugi unuk, Siniša Košutić, poznat po autoutrkama, danas radi u Hrvatskoj gospodarskoj komori kao stručni suradnik u Sektoru za međunarodne odnose gdje se, nakon raskida suradnje s RTL-om, zaposlila i njegova bivša djevojka Tanja Tomić.

Košutić je ekonomist i trenutačno je na poslijediplomskom studiju iz poduzetništva na fakultetu u Osijeku. Danas, prema evidenciji trgovačkih sudova, nema nijednu tvrtku u Hrvatskoj, iako je bio osnivač tvrtke Kornet i Kvadra savjetovanje.

Ankica Tuđman nedavno je izadala knjigu “Moj život s Francekom”, ali javnosti nije poznato koliko je od toga zaradila. Obitelji Tuđman ostala je i bogata Tuđmanova biblioteka te umjetnička kolekcija, koja nije bila uključena u ostavinsku raspravu. U intervjuu koji je 1997. godine Tuđman dao Jakovu Sedlaru ispričao je da u svojoj umjetničkoj kolekciji posjeduje nekoliko vrijednih slika, poput prve slike koju je kupio, umjetnika Ljube Babića.

- Među inim, došao sam i do jedne posebne slike Pabla Picassa - ispričao je tada Tuđman. Povjesničar umjetnosti Igor Zidić kaže da ne pamti Tuđmanova Picassa.

Vlasnicima desetak tvrtki ostalo jedno poduzeće i restoran

1. Nevenka Tuđman

Nekad uspješna pouzetnica čije su dvije tvrtke propale

Godine 1999. imala je tvrtke Kornet, Netel i TNT Plus. Kornet i Netel danas više ne rade. Prihodi tvrtke TNT Plus krajem 90-ih iznosili su oko pet milijuna kuna godišnje. Vlasnica je i Tera nekretnina, čiji su godišnji prihodi zadnje dvije godine bili oko 100.000 eura. Sa sinovima Sinišom i Dejanom Košutićem osnovala je i Športski klub Najbrži.

2. Stjepan Tuđman

Bio vlasnik nekoliko tvrtki, danas radi samo restoran Lady Šram

Vlasnik Domovina holdinga. Tvrtka je do 2001. imala prosječan godišnji prihod od 1,6 milijuna eura, a lani je prihod iznosio oko 9000 eura. Godine 2006. osnovao je Domovina consulting, čiji je gubitak lani iznosio 2000 eura, pa je tvrtka zatvorena. Godine 2006. osnovao je i tvrtku Patria film za snimanje filmova i videofilmova koja je ugašena 2007. sa 1000 eura gubitka. Vlasnik je i restorana Lady Šram u Zagrebu.

3. Ankica Tuđman

Nekad prva dama izdala knjigu ‘Moj život s Francekom’

Bivša prva dama danas živi u vili u Nazorovoj s kćeri Nevenkom i vodi Zakladu za djecu Hrvatske.

4. Miroslav Tuđman

Jedini koji karijeru nije gradio kao biznismen

Nije imao udjele u tvrtkama nego je karijeru gradio kao sveučilišni profesor. Bio je ravnatelj HIS-a (Hrvatske izvještajne službe) i zamjenik predstojnika ureda Obavještajne agencije, a nakon smrti oca osnovao je političku stranku HIP.

5. Siniša Košutić

Osnivač dviju tvrtki danas radi u HGK kao savjetnik

Prema evidenciji trgovačkih sudova, danas nema tvrtku u Hrvatskoj, a bio je suosnivač tvrtki Kornet i Kvadra savjetovanje.

Danas je zaposlen u HGK kao savjetnik za međunarodnu suradnju.

6. Dejan Košutić

Bivši bankar danas nije ni na jednoj funkciji

Stariji Tuđmanov unuk, sin Nevenke Tuđman, bio je predsjednik Uprave Kaptol banke, radio je i u Generali osiguranju i tvrtki Pectora, te je bio osnivač tvrtke Kvadra osiguranje. Ni u jednoj od tih tvrtki danas, prema podacima Trgovačkog suda, Dejan Koštutić nema udjele niti funkcije, a mediji bilježe njegove pokušaje poslovanja u Srbiji.

Sanader u spomen-centru dr. Tuđmana
Škola koju je pohađao dr. Franjo Tuđman dugo je bila u ruševnom stanju, a obnovljena je u godinu dana uz veliku pomoć donatora, rekao je jučer premijer Ivo Sanader u Velikom Trgovišću.

- U školi će biti mali memorijalni centar, spomen na pokojnog predsjednika Franju Tuđmana - rekao je premijer Sanader. (S. Susović)