|
andjusticeforall
Ukupno postova: 214 Lokacija: D.G.O. Spol:  Muško 
|
Nakon prve knjige iz biblioteke čučavac stiže i druga - Crveni Tata Bijeli Zec je štivo vrijedno čitanja, iz više razloga, a jedan od istih je svakako i priča koju ste imali priliku pročitati na kraju imtervjua sa Pajom Pakšuom koji se nalazi tamo pod kolumne ovog portala... Kako bi se upoznali sa pisanjem ovog autora, evo reprizno, priče Mandrak (doduše priča Mandrak nije u ovoj knjizi, ali po svemu sudeći će biti dio treće knjige biblioteke čučavac) sa pratećim ilustracijama iz pera Nenada Barinića (to isto nije bilo objavljeno uz onaj imtervju jer ilustracije nisu bile gotove, ali sada jesu, Nenad u crtežu i Pajo u tekstu na razini na koju su nas navikli - visokoj.)...
MANDRAK
Ljeto 2009. godine. Nedjelja popodne. Baš sam prekopavo špajz, nebili pronašo one dvije litre "Ribara" koje sam sakrijo od druga Starog. Nemoš ih nać da si avijon, a meni se pijeeee. Poslije obilne konzerve sardina, uvijek paše popit litar-dva crnog vina, da ribice imaju u čem plivati. Tako bar kažu stari i pametni ljudi. Češkam se po glavi i razmišljam: "Sunpormujebem, tako sam ih dobro sakrijo da ih ni sam ne mogu naći."
U tom razmišljanju me prekine zvono na ulaznim vratima. Neki majmun nalego, pa ne pušta.
- Evo, evo! - sad već ljut, vičem dok idem prema vratima.
- Deda, nemamo ništa za dat, i mi smo sirotinja. Navrati tamo poslije Uskrsa kad maknem komšiji šunku iz pušnice i podvadim mu jaja ispod nesilica, pa će se naći neki kurac od šunke i jaja i za tebe - kažem i krenem zatvarat vrata.
Tu deda gurne štap i zaglavi vrata. Guram ja vrata, al nejide od dedinog štapa.
- Deda, ej! Miči taj štap, da te baja ne pići! Koji ti je kurac! Jesi normalan! – vičem, vidno uzrujan.
- Jel tu stanuje Mandrak? - kaže deda.
- Ko? – pitam, jer ne kužim mokre kifle.
- Jel tu Mandrak? - ponovi deda.
- Mandrak? Saš mi reć da si ti Lotar? Jesi ćelav, al' nešto si mi mnogo bijel. Čito sam ja te stripove. Nemoš mene preveslat. - sad tek vidim da je deda skroz naskroz puko. Uvatijo ga napad skleroze i to baš pred mojim vratima.
U to izleti drug Stari iz sobe, opasno ljut:
- Pizdamumaterina, kaka je to galama? Nemože čovjek na miru bacit ni popodnevnu dremku. Mali, opet praviš sranja!
- Nisam ja, druže Stari, već ovaj matori posenilijo i priča pizdarije. Neda se otjerat. - počmljem se pravdati.
- Mandrače, jesi to ti? - zaurla deda.
- A ko je to? - pita drug Stari.
- Lotar!
- A što ne kažeš! Ajde, uđi!
Sjeli oni u sobu, sjeo i ja, da vidim koji se to kua događa. Saginje se drug Stari, i ispod kreveta vadi dvije boce "Ribara", i to crnog.
- A ja se baš pito di su mi nestale te dvije flaše - vrtim glavom uznevjereno.
- Mali, ne seri, već donesi dvije čaše iz kujine, pa da ja i Lotar nazdravimo za stara vremena.
- Druže Stari, jel može da donesem tri čaše, pa da i ja srknem koju? Ipak je to moje vino - pitam onako umiljato, nebili smekšo druga Starog.
- Kupljeno mojim parama, znači, moje vino. Odgovor je ne. Nego, reci ti meni, Lotare, kad smo se ono zadnji put sreli?
- Davno je to bilo. Mislim tisućudevetstočetrdesete u srpnju mjesecu 'Kod Miše Balkana'.
- Preciznije, 14. srpnja 1940. - tu drug Stari digne značajno kažiprst u zrak.
- Zaboraviš izvadit kitu kad pišaš, a sjećaš se gdje si bijo prije 70 godina! - promrmljam sebi u bradu.
- Kako vrijeme leti! - doda Lotar.
- Leti. Koda je juče bilo. Nego, reci ti meni, jel sretneš koga iz naše ekipe?
- Jebga, ne sretnem. Slabo se krećem.
- Baš me čudi! Inače se devedesetogodišnjaci redovito okupljaju i piće mali nogomet. - dodam sarkastično.
- Mali, ti si glup. Nego, reci mi, Lotare, šta je bilo s onim malim... Kako se ono zvao... - sve se češka drug Stari iza uha.
- Misliš, onaj što smo ga zbog frizure zvali Princ Valijant?
- E, da, on. Uvijek je bijo izvan svog vremena. Imo je dugu kosu ko "Bitls“ još 1936. godine.
- Znaš, Mandrače, i sam, da je on bijo prelac...
- Prelac? Što vam je to? Nešto je preo? - pitam znatiželjno.
- Prelac ti je onaj koji ide sa ženama na prela. Vi mladi kažete peder. - odgovori vrlo precizno Lotar.
- Pusti maloga, mali je glup. I što je bilo s njim?
- Kad je izbijo rat, on ti je nastupo u hotelu "Kod Miše Balkana" ko plesačica. Sve bilo dobro, međutim, '42. godine u njega se zagledo šef Gestapoa Hans Ditrih Kajzerslautern. Znaš da je on bijo skoro ćosav, pa bi se naveče presvlačijo u žensko i pleso, a po danu bi pijo sa Hansom i ostalim gestapovcima. Niko nije znao da on nije žensko, osim Hansa, koji mu je bijo ljubavnik. I tako jednom, on obučen normalno, ko muškarac, pije sa gestapovcima. Malo popijo koju viška, pa uvati Hansa za jaja i uvali mu jezik pred cijelim Gestapom. Hans skoči ko oprljen i dade ga streljati. Jebga, Hans ga je volijo i nije ga mogo prebolit, pa se i on ubije nakon par dana. - završi svoju priču Lotar.
- Ovo dođe ko ljubavni vikend roman. Skoro sam se rasplako. – dodam, opet sarkastično.
- Što ćeš, takav je život. A jesi čuo što o Đimu iz đungle? - pita drug Stari Lotara.
- E, on ti je ošo '41. u partizane. Prvoborac.
- I mislijo sam. On je uvijek bijo onako prpošan. I di je sad?
- A nema ga. Došo mu duvan glave.
- Dobijo rak pluća?
- Ma nije. Ubili ga u partizanima.
- Švabe, majkuimjebem švabsku, ubili moga Đima! - rasplače se drug Stari.
- Ma nisu Švabe, već partizani.
- Partizani? Pa zašto?
- Zbog motanja duvana.
- Znam, sigurno je na straži pušijo, pa se vidijo žar, te time odavo položaj agresoru - pronicljivo će drug Stari.
- Ma nije. Bijo ti on delegat 29.11.1943. u Jajcu na drugom zasjedanju AVNOJ-a. Dao mu drug Edvard Kardelj knjigu 'Manifest komunističke partije' i još svoje rukopise da ponese u partizansku tiskaru. Ovom nestalo papira za duvan, pa lepo smota 'Manifest'. Kako je puno pušijo, pa mu nije bilo dosta, popuši on i rukopise od druga Kardelja. Šutijo on, al đaba, pročulo se. Ovi odma preki sud i strijeljanje. Ma 'Manifest' bi mu još i oprostili što je popušijo, ali rukopisi druga Kardelja, jebiga... Znaš kako je. Šta da ti pričam! - širi ruke i klima glavom Lotar.
- Ijonako bi umro od raka pluća, kolko je pušijo. A što je bilo sa Mika Mišom?
- Mika Miš ti je...
- Pa nismo mi onda imali televizor U BOJI ko ti sada! Normalno da smo čitali crtane romane! - raspizdi se drug Stari.
- A što si onda mene pićijo kad sam ja čito stripove? - pitam.
- Mali, ti si glup! Ja sam čito stripove do devetnajst godina, a ti ih čitaš i dan-danas. Da sam te tuko kako treba, ne bi u fabriki radijo i krpo gurtne u pogonu, već bi bijo drug gospodin čovjek ko i ja. Sad si još osto bez posla zbog alkohola, pa si mi pao na teret po stare dane, a ni ti nisi više mlad! Kolko ti je ono godina? 50?
- A nije tolko, nemam još ni 48. - kažem pokunjeno.
- I šta je bilo sa Mika Mišom na kraju? - okrene se drug Stari prema Lotaru.
- Mika Miš ti je isto bijo prvoborac. E, on je preživijo rat. Nije talaso, pa izbjego i Goli otok '48. Tamo 1952. posto šef kabineta druga Vladimira Bakarića.
- E, to volim ćut, da je bar neko osto živ.
- Ma je, samo puno je išo po tim sastancima, pa jeo masno i pijo. Znaš da je bijo onako mali, pa se još udebljo ko svinja, te ga spuca jedan infrakt, pa drugi, i na kraju, tamo '72., onaj jarac, moždani. Kaže on doktoru, znate, doktore, ja znam i volim živit. Đaba mu to sve. Nije bilo pomoći.
- A Popaj? Di je on?
- Šta da ti pričam Mandrače. Znaš i sam kaka je bila '48., a on se oždere, pa u birtiji veliča Staljina. Ubilo ga na Golom otoku. Tamo ga preodgajali, a on tvrdoglavo: 'Živijoo drug Staljin i Crvena armija! Tucite, drugovi, ja se smrti ne bojim.' Jebiga, a ovi udri.
- A di su Fantom, Stari Mačak, Polagana Smrt, Flaš Gordon...
- Mislim, Mandrače... da smo još samo ja i ti ostali... Svi su mrtvi... jebga... - jedva izgovori Lotar i spusti glavu među šake.
Drugu Starom zasuze oči, htjede nešto reći pa mu usne zadrhte, te i on spusti pogled.
Mom ocu, drugu Starom
(1922. – 2010.)
Pajo Pakšu |
|
|
|
Nebitno
